Црква Оџаклија

Налази се у центру Лесковца, у некадашњој Црквеној мали. Према непотпуним подацима црква је саграђена на темељима старог храма 1803. године, поново обновљена 1839. године. Грађена је у облику тробродне базилике чији је средњи брод засведен, а над бочним бродовима таваница је равна. Свод над средњим бродом израђен је од дрвених лукова, који се делом ослањају на подужне греде на стубовима, а делом су обешени о рогове. Дуж читавог свода у његовој основи налазе се земљани лонци, који су распоређени на размаку око један метар са грлићем окренутим ка унутрашњости цркве. Таквих лонаца има и у самим зидовима. Лонци су озидани за појачање звучности цркве, тј. служе као резонатори.  Са јужне и западне стране има трем. На северном делу зида налази се оџаклија (оџак), па је тако црква и добила име.  Постоје две легенде о изградњи цркве за време турске владавине. Према првој, турске власти наложиле су да црква не може бити већа од бивоље коже, па су домишљати Лесковчани исекли кожу на каишеве и тако оивичили простор на коме ћe се градити црква. Према другој легенди, хришћани су обманули Турке, рекавши да зидају кућу за свештеника, због чега грађевина има оџак, и постала је позната под називом Црква Оџаклија. Својом архитектуром црква припада цркава из XVIII и XIX века. Зидана је од черпича са врло дебелим зидовима и прекривена кровом од ћеремида. Пространа је, ниска и широка укопана у земљу један метар, у складу са турским прописима тога времена, који нису дозвољавали да српске грађевине прелазе одређену висину. Унутрашњост је украшена иконама из друге половине XIX века  које су рад искусног иконописца. Иконостас је израђен у дуборезу од шимшировине у класицистичком духу, по предању радио је неки Зашма досељен из Прилепа или Велеса.  У црквеној порти 1854. године подигнута је прва мушка основна школа у Лесковцу –„Велика чкоља”, позната у народу као Ча Митина школа, а од 1874. године и Девојачка школа. Црква је више пута страдала, а обнављана је у XIX и XX веку. Највећа оштећења претрпела је током бомбардовања у Другом светском рату и у време катастрофалне поплаве 1948. године.  Црква је потпуно обновљена 1992. године, када ју је освештао тадашњи еписком нишки, садашњи патријарх српски Иринеј.