Скобаљић град на Кукавици

Скобаљић град се налази 20 километара југоисточно од Лесковца. Подигнут на стрмој и неприступачној литици планине Кукавице на левој обали кањона реке Вучјанке, скривен суседним косама и гребенима, био је уочљив тек са мале дистанце. У близини града је извор, густе шуме и планински пашњаци. Налази се на стратешком положају, као одлична осматрачница ка лесковачкој котлини, на старом путу према Врању и Новом Брду. Скобаљић град представља вишеслојно налазиште од праисторије до средњег века, од око 2000. године пре нове ере до XV века, када се живот у Скобаљић граду гаси доласком Турака, који су га разорили као важно упориште на магистрали север – југ. Најстарији трагови живота у граду потичу из енеолита (бронзаног доба) од око 2000. године пре нове ере. Због стратешки важног положаја, утврђење је коришћено у римском периоду, а у касноантичком и у периоду од X до XIII века и као утврђено прибежиште (refugium). Најмлађе утврђење, чији се остаци зидова бедема и кула још увек виде, потиче из XV века, из времена Николе Скобаљића. Град се састоји из Горњег и Доњег града, и подграђа које се простире на северној и источној страни. Захвата површину од два хектара. Најмоћнији бедеми се налазе на западу, а на северу је одбрамбени ров. Горњи град је квадратног облика са око 400 квадрата површине и има две куле дијагонално постављене. Мања кула се налази поред капије која води у Доњи град а већа –Донжон кула се налази у северозападном делу и њени зидови су очувани до висине приземља. Град је президан после обнављања Деспотовине 1444. године. Пошто је средином XV века превладала употреба ватреног оружја, стара утврђења прилагођавана су новим условима ратовања. Обновом је град претворен у модерну тврђаву тог времена. Важна новина у Скобаљић граду је кула поред улаза у мали град, јер је испуњена око два метра висине. Она указује на прилагођавање града за дејствовање артиљеријом. Доњи град са подграђем величине 1400 квадрата се простире источно од Горњег града и прати конфигурацију терена. Основна функција Скобаљић града  била је одбрамбена. Становништво је чинила војна посада, мада је било и занатлија чији су послови били уско везани за војне потребе и поправку градских зидина. Уз тврђаву је образовано и цивилно насеље - подграђе чија функција је била везана за одбрану града. Скобаљић град је имао јаку и добро опремљену војну посаду наоружану за напад и личну заштиту, али и за одбрану утврђења. О томе сведоче налази разноврсног оружја и ратничке опреме. Налази врхова стрела и копља показује да ова врста оружја представља основни вид наоружања. О доброј одбрани скобаљичког утврђења сведоче, између осталог гвоздени и камени пројектили (ђуле), што указује на коришћење  ватреног оружја.Никола Скобаљић је историјска личност и био је властелин деспота Ђурђа Бранковића. Помиње га Константин Михаиловић из Островице и Сеченички летопис у вези са двема биткама које је водио у септембру и новембру 1454. године. Прва битка се збила „у Бање“ и тада је Скобаљић поразио турску војску и побио многе, па и „знамениту турску господу“.  Друга битка, у којој је сам цар предводио турску војску,  водила се, код воде (или планине) Трепања. Тада је Никола Скобаљић поражен и жив набијен на колац. Традиција везује овај град за војводу Николу Скобаљића, великог  јунака  који се борио против Турака. Према легенди, он  није  рођен, а није ни страдао као  други, обични људи. Родила га је девојка из села Вине, која га је зачела једући живу рибу скобаља. Турци га нису могли поразити, већ је страдао тако што га је издала кума, нису га живог ни ухватили већ је он на свом коњу одлетео. Поред града на вису изнад Вучја који носи његово име верује се да је  у  долини реке Вучјанке сазидао и цркву на чијим је рушевинама тридесетих година XX века подигнута нова црква посвећена Св. Јовану. Локалитет Скобаљић град проглашен је за културно добро одлуком Скупштине општине Лесковац 1986. године.