Женски манастир Ваведења Пресвете Богородице

Женски манастир Св. Богородице Ваведења подигле су 1499. године ктиторке Ксенија, Теофана, Марта и Марија. Претпоставља се да су припадале породици Кантакузин и да су у питању сестре, удовице или кћери чланова породице који су страдали 1477. године. Њихови ликови, насликани су са смислом за реалистичко уочавање, и једино су они преостали од некадашњих фресака. Ксенија, са моделом цркве у рукама, истакнута је величином и натписом „ктиторица светаго храма“. Теофа(на), Марија и Марта насликане су у калуђерској одећи и знатно мањих димензија од монахиње Ксеније. Других записа у цркви нема, а недостају и историјски извори. Храм је једнобродна грађевина са нартексом и полукружном апсидом изграђена ломљеним каменом. Представља типичан пример мале „властелинске  придворне  цркве“. Током обнове 1868. године црква је проширена са јужне и западне стране ексонатексом и капелом. Црква је живописана, али је сада највећи део премазан кречом. Фреске из 1499. године очуване су само на источном зиду нартекса и сведене на сцену „Ваведења”, медаљоне са апостолским попрсјима и ктиторску композицију. Од првобитних икона сачувана је икона Богородице Одигатрије, која представља један од лепих примера иконописа с краја XVI века. Ктиторке су четири жене осликане на зиду цркве. У порти манастира се на северној и јужној страни налазе два велика конака, од којих старији има наткривени трем полукружних отвора дуж целе фасаде. Поред њега се налази мањи објекат са једном просторијом за преноћиште гостију и путника. У једној од зграда током 1941. и 1942.  године био је смештен штаб Бабичког партизанског одреда. Због својих историјских, архитектонских и уметничких вредности Јашуњски манастири –Св. Јован Крститељ и манастир Св. Богородице, стављени су 1947. године под заштиту Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, а 1983. године проглашени су за непокретно културно добро од великог значаја за Републику Србију.